Luksuzno hedonističko putovanje vinskom regijom Kjanti

Autor: Dr Dragana Tomićević Gavrilović

Neka putovanja čekaju pravi tajming u životu da biste u njemu uživali. To se sa sigurnošću može reći za regiju Kjanti, deo Toskane prepune malih gradova na vrhovima uzvišenja i beskrajnim prostranstvima vinograda i maslinjaka koje razdvajaju viti, mirišljavi čempresi.

Ovo putovanje je pun pogodak ako planirate romantični beg u dvoje, umetničko hodoćašće i gastronomsko istraživanje i uživanje u vinima.

Sela regije Kjanti su neverovatno živopisna, sa fasadama u pastelnim tonovima, mnogo cveća na prozorima, mali romatični kafei sa pogledom na okolinu, gde možete popiti najlepši italijanski makijato.

U tradicionalnim piljarnicama možete naći najkvalitetniju pršutu, maslinovo ulje, pastu, sireve i naravno mnoštvo lokalnih vina. U Toskani je jako razvijen agroturizam, pa je idealno vreme za posetu od kraja maja do kraja oktobra.

Na put smo krenuli autom, krajem oktobra, na krajnu destinaciju u mestašce Poggibonsi, udaljeno od Beograda oko 1050km. Iskustveno, pošto relativno često putujemo po Italiji, ako idemo dalje duž Apenina, obično prekid sa spavanjem pravimo u mestu Moljano Veneto, pored Venecije. Veliki izbor povoljnih hotela, blizina Venecije za posetu, posebno što možete ostaviti auto na parkingu hotela i otići vozom za 2 evra do Venecije. Preporuka za hotel Hotel Villa Foscarini.

Za smeštaj smo odabrali romantičnu vilu iz XV veka koja je sada pretvorena u odličan hotel od 4 zvezdice – Hotel Villa San Lucchese.

Sam gradić Poggibonsi nema neke osobenitosti zbog kojih ga vredi posetiti, ali mu je lokacija savršena za obilazak svih znamenitosti Kjantija. I ima jednu malu prednost, ako vas na kraju zanima klasičan šoping u Italiji, u njemu se nalazi tržni centar sa italijanskim brendovima, za razliku od ostalih mesta koji to nemaju.

Na putu iz Venecije, posle predaha, put smo nastavili do Arezza, napravili jednu malu panoramsku šetnju, večerali u  lokalnom restorančiću i uveče stigli na krajnje odredište. Dočekala nas je prostrana soba, sa  baldahinom na krevetu, visokim plafonom u lukovima oslikanim, veliko kupatilo sa kadom i pogled sa mesečinom na okolna pitoreksna brda.

Naš plan pre polaska je obuhvatao posetu jednom gradu i dve vinarije dnevno, pa smo tako i krenuli nakon obilnog i ukusnog doručka (nekarakterističnog za Italiju), sa upustvima veoma ljubaznog recepcionara o putokazima i putevima do vinarija.

Prvi grad na listi nam je bio Sijena, udaljena 30 km do koje smo došli vožnjom kroz savršen krajolik punim vinograda, maslinjaka, čempresa, starih kamenih kuća. Sve je obojeno raznim nijansama žute i crvene boje jeseni, prosto – savršenstvo u oku gde god da pogledate. Vazduh vas prosto mami i opija. Kada udahnete taj vazduh pun mirisa i osveženja, kao da ste na aromaterapiji.

Sijena nije toliko opterećena turistima kao Firenca, pa ako stignete pre 10 sati ujutro, možete naći besplatan parking uz zidove tvrđave. Sijena je grad crveno-smeđe boje, poznat po nekoliko zanimljivosti: jedan od najstarijih univerziteta iz XIII veka, najstarija aktivna banka u Evropi, još iz XV veka, katedrala, gradski trg napravljen u obliku školjke i naravno toranj, tj zvonik (visine 88m sa 400 stepenika), pa ako nemate problema sa srcem i strahom od visine, popnite se na zvonik da bacite pogled na okolinu. Gradska katedrala Duomo je zbog rivaliteta sa Firencom okrenuta u neuobičajenom pravcu sever-jug, jer su stanovnci želeli veću katedralu od one u Firenci, ali je ponestalo novca, pa je ono što je trebalo da bude širina osnove postalo njena dužina. Na kraju su umesto najveće katedrale napravili katedralu sa najlepšim podom.

Pod obaveznim je popiti kafu u nekom od kafea na samom glavnom trgu, izgubiti se u senovitim uskim uličicama, uživati u izlozima lokalnih piljarnica i prodavnicama suvenira posebno ručno oslikane keramike i naravno uvek je poželjno zasladiti se nekim novim ukusom ručno pravljenog italijanskog sladoleda. Poželjno je ostati do vremena kad počinje serviranje ručka, jer je tajming za obroke u ovom delu Italije strogo regulisan. Ako ne ručate do 14.30, morate čekati otvaranje restorana tek oko 19.30 za večeru. U međuvremenu se jedino može naći po neki sendvič i retko gde pica na parče.

Put vina u Kjanitju pod nazivom “Le strade del gallo nero” (put crnog pevca) vijuga između uzvišenja i udolina, oko zamkova i pored redova čempresa. Prva vinarija koju smo posetili na tom putu je bila vinarija “Colle bereto”http://www.collebereto.it. U Toskani se vina prave da bi se svakodnevno pila. Ručak ili večera lokalnog stanovništava se ne može zamisliti bez vina. Najviše se pravi i pije suvo crno vino od sorte sanđoveze (Sangiovese), koje u vinu Chianti mora da bude najmanje 80%. Jedino ako se vino pravi na ovakav način može da ponese to čuveno ime Kjanti i da dobije kategoriju zaštićenog geografskog porekla.

Vinarija Colle bereto se nalazi na obroncima gradića Radda in Chianti, zatvorena uvek u vreme ručka od 12.00 do 14.30h. Vina u vinariji možete probati i tokom samostalne posete, spontano, onako kako vas put nanese.

Večera je ostavljena za hotelski restoran i posebni specijalitet, rižoto sa tikvicama koji se služi iz velikog kotura parmezana.

Sledeći dan je obuhvatio posetu San Đimijanu, mestašcu udaljenom tek nekih 15-tak km od hotela. Iznad istorijskog jezgra ovog gradića, okruženog zidinama, uzdiže se 14 visokih kula (nekada ih je bilo 72). Kroz ovaj gradić, u srednjem veku je prolazio glavni trgovački put za Rim i građani su se obogatili trgovinom šafrana i lokalnim proizvodima, te su počeli da uz svoje kuće grade kule koje nisu imale ama baš nikakvu svrhu osim da pokažu sopstvenu moć, bogastvo i da budu više od komšijskih. U današnjem žargonu – trend. Takmičenje je trajalo dok vlasti nisu zabranile da kule budu više od one uz grasku kuću koju je inače napravio gradonačelnik. Najviša kula je otvorena za posete, ulaz se plaća (XIII vek, visine 54m i mnogo lakša za penjanje od one u Sijeni).

Kuhinja Kjantija je zasnovana na svežim i kvalitetnim namirnicama lokalnog, proverenog kvaliteta. Pravi se ručno testenina i hleb, a gaji začinsko bilje u sopstvenim baštama (čak i šafran), meso, divljač, maslinovo ulje. Lokalna jela se prave sa tartufima i drugim pečurkama, često je divljač na meniju (zec u vinu, ragu ili kobasice od divlje svinje), nezaobilazan je specijalitet Bistecca Fiorentina (poprečno sečen komad bifteka sa koskom težine do 1,3 kg, preliven maslinovim uljem i biberom i ako ne naglasite drugačije obično se služi krvav, a dovoljan je za dve-tri osobe. Preporuke za još par jela su: jela sa divljom šparglom, sosovima od puževa ili goluba; lokalna vrsta prasetine sa mirtom i moračem; džigerica u slatkom vinu; punjeni golub sa tartufima. Za brzi zalogaj na ulici preporučujem Porketu, pečena svinja (izvađenih kostiju) sa začinima, koja se seče redom na tanke komade i pakuje u lepinju.

Restorani za preporuku: u san Đimijanu La Veccie Mura, u Graveu Gsallo Nero, u Monteriđoniju IL Pozzo, ali nećete pogrešiti ako svratite u bilo koji u koje dolazi lokalno stanovništvo.

Izbor vinarije za drugi dan ovog hedonističkog putovanja je bila vinarija Vinjamađo, ogromno imanje sa vilom iz doba Kosovske bitke. Prvi vlasnik je bila porodica Gerardini u kojoj se posle selidbe u Firencu rodila čuvena Mona Liza. Na imanju je sniman i film Keneta Brane iz 1993. “Mnogo buke ni oko čega”. Vinjamađo je zvanični snabdevač vinima Senata Republike Italije. Možete svratiti u bilo koje doba i degustirati savršena vina i maslinova ulja, a u okviru vile nalazi se restoran gde možete poručiti lokalne sireve i kobasice, pa onda uživati u pogledu na beskrajna prostransva vinograda. Naravno možete kupiti sva vina. Rasponi cena su ogromni i zavise od godine flaširanja. Ako se ostaje u ovom kraju malo duže u vili se mogu uplatiti časovi kuvanja, slikanja, jahanja ili fotografije. Vila ima i svoje smeštajne kapacitete.

Monteriđoni, preslatko seoce na vrhu brežuljka, okruženo sa zidinama i 14 kula. U njemu ima samo 20-tak kuća, mali trg sa bunarom, crkvu, tri restorana i muzej Templara. Ulazak i obilazak zidina se naplaćuje… Na trgu je prodavnica vinarije Castelo di Monteriggioni u kojoj možete probati njihova vina bez ikakvih obaveza.

Vinarija Castelo di Meleto, http://www.castellomeleto.it

Mi smo u naše putovanje uvrstili i grad Volteru pre svega zbog naših interesovanje za etrursku civilizaciju te nam je pod obavezno u agendi bilo i poseta muzeju Etrurske civilizacije. Do Voltere vodi put dug oko 40 km kroz prelepe krajolike i moram priznati da kada izuzmem čemprese i masline na tren asociraju na moju Šumadiju.

I naravno, ponovo gradić na brežuljku, opasan zidinama, pun krivudavih, uskih kaldrmisanih ulica, napravljenih tako da se može lako pobeđi ako grad osvoje.

Mi smo nekoliko sati proveli u muzeju i negde tragali za onom niti koja povezuje etrursku sa vinčanskom civilizacijom. Naravno izbori za obilaske su lični.

U Volteri smo pronašli odličnu pekaru i prodavnicu lokalnih proizvoda gde smo kupili sve đakonije da napravimo savršen piknik na travi sa pogledom na zalazak sunca.

Neko bi rekao, pih kičeraj, ali ne osuđujte, ovaj krajolik prosto zove na male romantične trenutke. Morala sam naravno kupiti i staklene čaše sa stopicom, jer je greh piti ovakva vina u bilo kakvoj drugoj verziji. Savršen završetak dana i ovog putovanja. Dugo mi je u nozdrvama ostao miris toskanske trave, čempresa i jeseni, a na nepcu ukus savršenog oporog vina.

Nadam se da ste uživali. Vidimo se uskoro!